Urologija Polimedic

Oboljenja prostate

oboljenja-prostate 
Dva glavna oboljenja prostate, pored zapaljenskih, jesu adenom prostate (najčešće oboljenje kod muškaraca) i karcinom prostate (najčešći karcinom kod muškaraca, uz karcinom pluća). Ako se otkriju na vreme, ta oboljenja izlečiva su u 90 odsto slučajeva

Zašto uopšte kod muškaraca nastaje problem s prostatom i kako je najlakše prepoznati da je baš o tome reč?

Upravo to da li smo dobili xx ili xy hromozome, kao i hormoni koji se kasnije sintetišu i luče, razlikuju muškarce i žene. To je i razlog zbog kojeg, ponekad, među polovima postoji nerazumevanje. Čak su i zdravstveni problemi kod muškaraca i žena različiti. Žene imaju probleme u mlađem životnom dobu, a muškarci kasnije, posle pedesete godine, kada prostata praktično prestaje da bude potrebna. Prostata je veoma važna u periodu oplodnje. To je žlezda koja ima ulogu u stvaranju ejakulata, bistre tečnosti u kojoj se spermatozoidi, nastali u testisima, izbacuju u spoljašnju sredinu preko mokraćnih kanala. Međutim, posle pedesete godine, zbog i dalje nedovoljno poznatih razloga, ali gotovo po pravilu, prostata počinje da pravi problem muškarcima. Pored toga, dolazi i do smanjenja količine ejakulata.

U današnje vreme, kako je životni vek znatno produžen i muškarci u pedesetim godinama imaju još mnogo vremena pred sobom, o problemu prostate i njegovom rešavanju puno se govori.

Najčešći simptomi koji signaliziraju da problem postoji jesu otežano i često mokrenje, nikturija (noćno mokrenje), otežano postizanje erekcije i smanjenje ejakulata.

Da li je prevencija bolesti prostate moguća?

Pravovremena dijagnoza oboljenja prostate je najbitnija. U uređenijim formama osiguranja, muškarac je obavezan da se posle pedesete ili šezdesete godine jednom godišnje javlja urologu. Taj pregled podrazumeva određivanje tumor markera PSA (antigen specifičan za prostatu), ultrazvučni pregled i pregled urologa. Na osnovu toga, ovo oboljenje, koje je jedno od najčešćih kod muškaraca tog doba, možemo da prepoznamo na vreme i izlečimo. U Srbiji nije tako, pa se muškarci javljaju tek kada osete problem, a to je najčešće kasno, jer je dobro poznato da je bol simptom koji nam govori da je bolest već zapuštena. Pošto kod nas ne postoji ni protokol lečenja, ni obaveza redovnih pregleda utvrđena osiguranjem, sve je prepušteno samoinicijativi i edukaciji. Savetovao bih svim muškarcima da se posle pedesete godine jave urologu ako osećaju ikakve tegobe, a muškarcima preko šezdesete čak i ako tegoba nema.

Koja su najčešća oboljenja prostate i kako nastaju?

Prostata počinje da raste s padom nivoa testosterona, što se muškarcima dešava već oko četrdesete godine. Taj pad je u početku minimalan, ali raste s godinama, pa je oko pedesete i šezdesete znatan. To je fenomen koji se naziva andropauza, i analogan je ženskoj menopauzi, s tom razlikom što andropauza nastaje mnogo laganije i muškarci je mnogo lakše podnose.

Dva glavna oboljenja prostate, pored zapaljenskih, jesu adenom prostate (najčešće oboljenje kod muškaraca) i karcinom prostate (najčešći karcinom kod muškaraca, uz karcinom pluća). Ako se otkriju na vreme, ta oboljenja izlečiva su u 90 odsto slučajeva.

Koji je tok lečenja bolesti prostate?

Danas postoje mnogi lekovi, i mi se borimo da oboljenja prostate njima lečimo. Možemo reći da se lečenje odvija u tri faze. Prva faza jesu saveti kao što je izbegavanje određenih faktora koji mogu da iritiraju prostatu, na primer izbegavanje dugog sedenja, ili unošenje dovoljne količine tečnosti da bi se kanali ispirali. Druga faza je uključivanje lekova kao što su alfa blokatori koji poboljšavaju fiziološko pražnjenje prostate, razni lekovi koji blokiraju hormonsko delovanje testosterona na ćelije prostate, finasterid koji može da olakša tegobe i subjektivno i objektivno da pomogne pacijentu. Da li su prve dve faze pomogle otkrivamo merenjem dinamike mokrenja (uroflow) i zaostatkom mokraće nakon pražnjenja. Ako je zaostatak mokraće nakon pražnjenja veći od 100 ml i ako pacijent ima subjektivne tegobe, na primer ustaje nekoliko puta u toku noći da mokri, onda se odlučujemo za treću fazu – hirurgiju.

Kakve su hirurške procedure?

Hirurške procedure su, naravno, različite i zavise od toga da li je reč o benignom adenomu prostate ili o karcinomu. Lečenje adenoma prostate zasniva se na transuretralnoj resekciji prostate (TUR), što znači kroz kanal bez hirurškog sečenja ili na klasičnoj hirurškoj operaciji. Postoji još i laserska operacija prostate, koja se dosta primenjuje u svetu, ali kod nas još nije dovoljno raširena.

Kad je u pitanju karcinom prostate, i dijagnostika i lečenje su drugačiji. Prvo treba da se utvrdi da li je tumor lokalizovan, ili se proširio. Ako je lokalizovan, postoji mogućnost radikalnog lečenja. Radikalno lečenje podrazumeva hiruršku operaciju vađenja prostate. Ako je reč o starijem pacijentu, umesto operacije može da se radi radikalna zračna terapija. Danas u svetu postoje tri vrste operacija: prva je klasična, otvorena operacija, druga je laparoskopska operacija (uz minimalni hirurški rez), a treća je robotska (robot se koristi za vađenje prostate). U našoj zemlji najraširenija je klasična hirurška operacija. Radi se i laparoskopska metoda u Kliničkom centru i Gradskoj bolnici, ali znatno ređe, zato što i dalje radimo na edukaciji hirurga za tu vrstu operacije. Robote za ovu operaciju u Srbiji nemamo.

Ove tri metode jesu različite, ali možemo reći da su paralelne i da nijedna nema nekih većih prednosti, izuzev što je kod laparoskopske i robotske rez manji, pa je to komfornije za pacijenta. Ipak, preporuka je da se radi ona metoda koju hirurg najbolje poznaje.

Karcinom prostate je hormonski zavisan, tako da i hormonska terapija može da ima veoma dobar efekat, koji može da traje i deset godina, što nam kod pacijenata od 75 godina i starijih znatno olakšava lečenje. Ipak, kod pacijenata starijih od 80-85 godina lečenje se i ne preporučuje, već se rešavaju samo komplikacije bolesti.

Da li je moguće promeniti neke protokole?

Evropsko udruženje urologa ima svoje protokole, a mi treba da ih primenimo zakonski. Beogradski urolozi znaju te protokole i pokušavaju da ih primenjuju, ali pacijenti moraju da postanu svesni da ne mogu da dolaze kod urologa tek kada osete bol i tegobe. Niko ne voli da ide kod lekara, tako da je to pre svega pitanje zakonodavstva.

Kakva je situacija u Gradskoj bolnici u Beogradu, čiji ste direktor?

Gradska bolnica je pre nekoliko godina prešla iz Republičkog fonda u Gradski, tako da je i dalje u toku period adaptacije. Činjenica je da su bolnice u katastrofalnom stanju. Najveći problem je to što su aparati stari i po trideset godina, mnogi više nisu ni u upotrebnom stanju, i teško je odlučiti šta je najvažnije. Mi smo u Gradskoj bolnici postavili prioritet da se hitna stanja reše, zato smo krenuli prvo s Urgentnim centrom, i njega modernizovali, a odmah nakon toga prešli na rešavanje problema u hirurgiji.

Sa 1.600 zaposlenih spadamo u srednje bolnice evropskog tipa. Rešili smo građevinski problem, više ne radimo u vlažnim uslovima, već u suvim. Rešili smo i situaciju s grejanjem, u čemu je grad Beograd pomogao. Ostaju problemi s instrumentima. Masa instrumenata je izgubila svoje ateste za rad, jer im firme iz kojih su ne daju više ni servis ni podršku. Sada te aparate popravljaju serviseri koji nisu specijalizovani za njih, i to dosta košta, a i kvarovi su česti, tako da ne možemo da projektujemo troškove.

Postoji, nažalost, i kadrovski problem, manjak je doktora i manjak sestara tog kadra. Dobra stvar je ipak što imamo relativno dobre stručnjake.

Mislim da je situacija u zdravstvu veoma teška, ali da može da se reši izjednačavanjem privatnog i državnog zdravstva, da pacijent ima prava da bira i da se dozvoli jedna blaga konkurencija, ali da se odredi novčani limit.

Gradska bolnica ima devet hektara gradskog zemljišta na kojem je razuđena, iako su nama funkcionalno potrebna tri hektara. Jednostavnije bi bilo da postoji jedna zgrada, a ne više njih. Parkovi, koje takođe imamo, zaista su prevaziđeni. Parkova više nigde nema u svetskim bolnicama, zato što više nisu potrebni. Mi imamo neka idejna rešenja, ali grad Beograd je taj koji mora da reši problem.

Prva urološko seksološka klinika na Balkanu; prof. dr Aleksandar Milošević uro-hirurg, prof. dr Svetlana Vujović endokrinolog, prim. dr sci. Zoran Rakić neuropsihijatar.

Postovi u slici

  • Psihijatrija
  • Botox za muškarce i hijaluronski fileri
  • Ginekologija
  • Neuropsijijatrija
  • Endokrinologija
  • Urologija
  • Sve o penisu
  • Postoji lek za impotenciju
  • Veličina penisa
  • Oboljenja prostate
  • Promena pola
  • Produžavanje i skraćivanje penisa